Obi­lje­ža­va­ju­ći 150 go­di­na od ro­đe­nja ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća, 140 go­di­na od bo­ja na Še­ku­la­ru, 100 go­di­na od Moj­ko­vač­ke bit­ke i 20 go­di­na od ob­no­ve ra­da, Udru­že­nje rat­nih do­bro­vo­lja­ca 1912–1918, nji­ho­vih po­to­ma­ka i po­što­va­la­ca odr­ža­lo je sve­ča­nu skup­šti­nu, sa ko­je je po­ru­če­no da pre­ci ko­ji su ugra­di­li ko­sti u slo­bo­du ko­ju da­nas uži­va­mo za­slu­žu­ju du­bo­ko po­što­va­nje. Na­kon po­zdrav­nih ri­je­či se­kre­ta­ra Živ­ka Bje­la­no­vi­ća na­stu­pio je gu­slar Vu­ja­din Do­bra­ši­no­vić, dok je u uvod­nom iz­la­ga­nju Mi­lič­ko Tri­fu­no­vić kon­sta­to­vao da je Udru­že­nje na či­jem se če­lu na­la­zi u pro­te­klom pe­ri­o­du oprav­da­lo svo­je po­sto­ja­nje, jer je, iz­me­đu osta­log, uz po­moć ši­re dru­štve­ne za­jed­ni­ce i broj­nih do­bro­tvo­ra i po­što­va­la­ca ob­no­vi­lo i po­di­glo ve­li­ki broj spo­me­ni­ka i spo­men-obi­ljež­ja ko­ji pod­sje­ća­ju na slav­ne stra­ni­ce na­še isto­ri­je. Ka­zao je da je Udru­že­nje i kroz or­ga­ni­zo­va­nje broj­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja da­lo pu­ni do­pri­nos ja­ča­nju na­ci­o­nal­nog du­hov­nog i kul­tur­nog iden­ti­te­ta srp­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri.
– Na­še Udru­že­nja da­nas oku­plja po­tom­ke i po­što­va­o­ce rat­nih do­bro­vo­lja­ca ra­di raz­vi­ja­nja pa­tri­ot­skih osje­ća­nja i nje­go­va­nja slav­nih slo­bo­dar­skih tra­di­ci­ja, slo­ge, du­hov­nih vri­jed­no­sti i kul­tur­nih do­ba­ra srp­skog na­ro­da. Za­to i ova sve­ča­nost po­ka­zu­je da krv rat­nih do­bro­vo­lja­ca, ko­ji su to­kom bal­kan­skih i Pr­vog svjet­skog ra­ta is­pi­si­va­li svi­je­tle stra­ni­ce na­še isto­ri­je, te­če ve­na­ma nji­ho­vih broj­nih po­to­ma­ka i po­što­va­la­ca – na­gla­sio je Tri­fu­no­vić, do­da­ju­ći da se kul­tur­no, du­hov­no, dru­štve­no i isto­rij­sko je­din­stvo srp­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri mo­ra bra­ni­ti svim de­mo­krat­skim sred­stvi­ma ra­di oču­va­nja na­ci­o­nal­nog i je­zič­kog iden­ti­te­ta.
Pri­god­nu be­sje­du o ži­vot­nom i voj­nič­kom pu­tu ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća odr­žao je pro­fe­sor isto­ri­je Velj­ko Bu­ba­nja na­vo­de­ći da je ovaj zna­me­ni­ti voj­sko­vo­đa oba­vljao mno­štvo zna­čaj­nih funk­ci­ja. Ka­zao je da je Jan­ko Vu­ko­tić bio uspje­šan di­plo­ma­ta, voj­nik i po­li­ti­čar.
– Ugled­ni dom Vu­ko­ti­ća dao je do­sta zna­me­ni­tih rat­ni­ka. Me­đu nji­ma i Jan­ka, ko­ji je svi­jet ugle­dao 18. fe­bru­a­ra 1866. go­di­ne na le­gen­dar­nom Če­vu, u Ka­tun­skoj na­hi­ji. Po­sli­je za­vr­še­ne osnov­ne ško­le u rod­nom mje­stu, sa ne­pu­nih 15 go­di­na upu­ćen je pre­ko mo­ra, u Ita­li­ju, da iz­u­ča­va voj­ne na­u­ke kao dr­žav­ni pi­to­mac. U elit­noj voj­noj aka­de­mi­ji u Mo­de­ni, pre­ma na­vo­di­ma ne­kih auto­ra, ško­lo­vao se če­ti­ri go­di­ne. Osta­li su, pak, tvr­di­li šest go­di­na. Po za­vr­šet­ku aka­de­mi­je pu­to­vao je po Evro­pi da bi upo­znao ustroj­stvo naj­ja­čih voj­ski, a po­seb­no na­či­ne brd­sko-pla­nin­skog ra­to­va­nja. Pre­ko 47 go­di­na no­sio je voj­nič­ki mun­dir. Bio je sve­stran i obra­zo­van, a teč­no je go­vo­rio ita­li­jan­ski, fran­cu­ski i ru­ski je­zik. Pri­ja­tan sa­go­vor­nik, ple­me­ni­tog li­ka, sta­sit i vi­sok 204 cen­ti­me­tra. Voj­nič­ki obra­zo­van, 1866. go­di­ne do­bio je čin po­ruč­ni­ka i pr­vu du­žnost u pje­ša­dij­skoj je­di­ni­ci. Ubr­zo je po­sta­vljen da slu­žbu­je u Mi­ni­star­stvu voj­nom. Go­di­ne 1892. una­pri­je­đen je u čin ko­man­di­ra i po­sta­vljen je za ko­ma­dan­ta gar­de knja­za Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća. Ko­man­do­vao je po­tom pje­ša­dij­skom pod­o­fi­cir­skom ško­lom, ko­ja je osno­va­na 1895. go­di­ne. U Sta­ja­ćoj voj­sci je bio ko­ma­dant kao bri­ga­dir, a za­tim je bio na­čel­nik op­šteg odje­lje­nja u Mi­ni­star­stvu voj­nom. Sta­rao se da se otvo­ri Pje­ša­dij­ska ofi­cir­ska ško­la na Ce­ti­nju i Ar­ti­lje­rij­ska ško­la u Nik­ši­ću, kao for­ma­cij­ski ure­di cr­no­gor­ske na­rod­ne voj­ske. Po­čet­kom 1905. go­di­ne Vu­ko­tić je ime­no­van za čla­na Dr­žav­nog sa­vje­ta Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re. Ne­du­go doc­ni­je po­stao je mi­ni­star voj­ni u pr­voj par­la­men­tar­noj Vla­di i ujed­no za­stup­nik pred­sjed­ni­ka Vla­de. Ka­sni­je je, ne­ko­li­ko mje­se­ci, ko­man­do­vao nik­šić­kom bri­ga­dom, a za­tim je bio upra­vi­telj Ka­tun­sko-ri­ječ­ke na­hi­je i ko­man­dant Ka­tun­ske bri­ga­de. U to vri­je­me je od­re­đen i za stu­di­ju u Ve­li­kom voj­nom su­du – ka­zao je Bu­ba­nja, do­da­ju­ći da je Jan­ko Vu­ko­tić u isto­ri­ji po­seb­no upi­san kao ko­ma­dant u bo­je­vi­ma u vre­me­nu od 1912. do 1916. go­di­ne.
O zna­ča­ju Moj­ko­vač­ke bit­ke go­vo­rio je po­ča­sni pred­sjed­nik Udru­že­nja rat­nih do­bro­vo­lja­ca 1912–1918, nji­ho­vih po­to­ma­ka i po­što­va­la­ca Go­ran Ki­ko­vić re­kav­ši da je ovaj do­go­đaj zlat­nim slo­vi­ma upi­san u srp­sku isto­ri­ju.
– Da­nas je va­žno, ra­di ge­ne­ra­ci­ja ko­je do­la­ze, pro­zbo­ri­ti ko­ju ri­ječ vi­še o ogrom­noj žr­tvi ko­ju je cr­no­gor­ska voj­ska pod­ni­je­la na Moj­kov­cu ne tra­že­ći ni­šta za­uz­vrat. Ti ju­na­ci su lič­nim pri­mje­rom po­svje­do­či­li „da ne­ma ve­će lju­ba­vi od te, da ko po­lo­ži ži­vot svoj za bli­žnje svo­je”. Naj­o­či­ti­ji pri­mjer je sva­ka­ko ču­ve­na Moj­ko­vač­ka bit­ka, ko­ja se od­i­gra­la na Bad­nji dan i Bo­žić pri­je 100 go­di­na. Pri­mjer je ogrom­ne žr­tve i po­tvr­da svih ide­a­la ko­ji­ma je srp­ski na­rod u Cr­noj Go­ri vje­ko­vi­ma bio na­dah­nji­van, kroz svo­ju sve­to­sav­sku vje­ru i kroz ep­sku po­e­zi­ju. Te­ško da mi da­nas mo­že­mo da se za­gle­da­mo u svi­jest tih lju­di, ko­ji su do­bro­volj­no išli na za­kla­nje za­rad svo­je bra­će, iako su zna­li da su i i dr­ža­va i voj­ska na iz­di­sa­ju. Moj­ko­vač­ka bit­ka je bi­la sa­mo epi­log tro­mje­seč­nih kr­va­vih bor­bi Cr­no­gor­sko-san­džač­ke voj­ske, pod ko­man­dom ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća, što je na fron­tu od Vi­še­gra­da do No­vog Pa­za­ra vo­di­la bit­ke i bra­ni­la od­stup­ni­cu srp­skoj voj­sci ko­ja se po­vla­či­la pre­ma Ska­dru – na­gla­sio je Ki­ko­vić.
Pri­sut­ni su na kra­ju uz pje­smu: „Za­pje­vaj­mo svi iz gla­sa/ bez Ru­si­je ne­ma spa­sa” po­sla­li po­ru­ku po­dr­ške ru­som pred­sjed­ni­ku Vla­di­mi­ru Pu­ti­nu.
D.J.


Zaslužnima uručene povelje

Tomom svečanosti su u znak priznanja za doprinos u radu i afirmaciji Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912. – 1918., njihovih potomaka i poštovalaca uručene velike srpske povelje. Povelje su dobili: Brano Otašević, Goran Kiković, Vujadin Pantović, Milo Cikić, David Lalić, Budo Kastratović i Darko Jovović, kao i list „Penzioner“ i časopis „Glas Holmije“.


Za­slu­žni­ma uru­če­ne po­ve­lje

To­mom sve­ča­no­sti su u znak pri­zna­nja za do­pri­nos u ra­du i afir­ma­ci­ji Udru­že­nja rat­nih do­bro­vo­lja­ca 1912–1918, nji­ho­vih po­to­ma­ka i po­što­va­la­ca uru­če­ne ve­li­ke srp­ske po­ve­lje. Po­ve­lje su do­bi­li: Bra­no Ota­še­vić, Go­ran Ki­ko­vić, Vu­ja­din Pan­to­vić, Mi­lo Ci­kić, Da­vid La­lić, Bu­do Ka­stra­to­vić i Dar­ko Jo­vo­vić, kao i list „Pen­zi­o­ner” i ča­so­pis „Glas Hol­mi­je”.